TINGULIĆ OD KROKODILA

0

 

Mi doma najviše jedemo kokoš. To jer je jeftina i meka i jer pušta šug. Malo je jedemo. Gotovo nikad. Uvečer kad gledan profil od sina dok gleda Vasiće, fale mu samo kljun i perušine. Krila ima od puberteta još.

Nije se nijedna od tih kokica nešto posebno natrčala po domaćem dvoru, ali eto.

I ribu jedemo. Isto zato jer je jeftina. A ona je i lipa, osim šta je jeftina. I češće bi mi udrili po ribi, al mi je lino očistit je i ne stignem na ribarnicu, a ovi lososi po supermarketima su se… naplivali misecima po frizerima dok su u jadranske ribarnice došli.

Povrće volimo puno. (Aj dobro,samo ja!) Dica ga MRZE. Priča da je zdravo i da je od njega dobra probava ne prolazi mi već desetak godina. Manistru i riži “volimo najviše”, zato da nam ispadne više spize. Svi bi meso i udri točavat. Bogati!

Poznata san po “tapiranju” spize. Od ničeg znan učinit svašta. Do te mire da bi se usudila objavit recesijsku kuvaricu. To kad pola hrvatica ne bi već bile velemajstorice u istoj disciplini. To kad bi se u Hrvatskoj moglo išta više stisnut osim šupka.

Nekako se je tako potrefilo u mom životu.

Znala san potrošiti na postole i čizme, nije se gledalo, što veći stupanj depresije, ljubavne nesriće ili debljine posli blagdana, tu su mi skuplje cipele bile. Najskuplje san cipele kupila kad san se razvela. Uz to su bile, nakon deset godina braka, prve postole na tak. Veliki, ogromni tak! Iz sasvim neobičnih razloga.

To jer je moj muž bija visok ka Rodman.

I na masaže san volila potrošit, onda kad je bilo para i za vuka i za Crvenkapicu. Tu nisan žalila. Oduvik san smatrala da ih preferiram u odnosu na seks. Drago mi je bilo opalit komad robe. I tu bi se itnila, puno riđe nego za postole, ma isto jesan. Ali i u najboljim fazama bila san škrta za borše.

BORŠA KURBETINA

Najskuplja borša koju san imala u mojoj kolekciji je jedna prastara materina, još iz doba Mraka. Trista iljada lira u Trstu. Priča Talijanski. Zove se Roberta. Otad ni Trsta, ni Italije, ni lira vidila nisam.

I jedna američka, poklon od drage prije. Ne smin reć koliko je ta koštala, ako ovo čita ko ne smi!

Imala san uvik oko za dobar falšet, koji nije sličija nikakvom oriđiđiju, a izgleda je digod i skupo.

Otkriće mog života je Torbar u Slavićevoj. Luksuz i raskoš u 150 kn! Klijentice su mu od blagajnice do sutkinje.

Zbog njega se rugam svima koje imaju iste, ako ne i ružnije borše, a koje su i po dvi-tri nule skuplje od moje. Toliko se rugam, da više niti ne učinim truda i obisim na njih Picard privjesak. Komada dva. Missoni. Komada jedan. Ta su se tri privjeska našetala s mojim boršama iz Torbara po cilom svitu. Nijedna nije bila marka. Za razliku od privjesaka.

Ono šta kriju ženske borše vječan je mit za svih osim za njenu vlasnicu.

Moja borša ne krije ništa. Moja je borša naša kućna kurbetina. Moji sinovi provalili su u njene najintimnije i najskrovitije špage davno već. I u buže u fudri. Škicali su mi tu fudru ka da je lancun za jebodrom. Svaku tu bužu u fudri moje borše raznjuferija je moj mlađi sin. Nisu se buže povećale zato što je borša probužana, nego jer u bužu stane cila njegova pohlepna mala rukica, koja traži metalnog medu. Baremko jednoga. Otkad je propušija, buže su se povećale. Prestala san ih krpit prečesto… Ne duperan više kartice. Srića od kartica ionako postojisamo u reklami za Master Card. Kad iden u spizu, onda izvučem šta iman iz borše i taj dan imamo obid u tom rangu. I uvik je dobar.

No svako mitsko značenje moje borše nestaje isti sekund onda kad Monika gospođa Mamić istražiteljima ležerno preda 100.000 EUR, od kolpa. Cap!

Ja se samo mislim da ta moja lipa borša više nije lipa, ma ne znam:

1. je li to do fudre?

2. je li to do ležernosti s kojom izvadim šolde za platit Cekina?

3. šta fali mojoj ležernosti? Jesan li izgubila onaj gib u zglobu kad nešto pružam?!

Al najviše od svega se pitam:

4. koji cazzo od spize čini Mone sa 100 iljada euri u boršinu? Bit će da Mamići jedu tinguliće od krokodila ili brujete od neprcane bile psine, zato njoj triba bolja panatika?

Isto se još nešto mislim. Ko me se je jamija mukte, mogla san koji put dat i za krokodilića. Tako da kad se god koja cura misli oće li u slobodno vrime “opalit faturetu” ili neće, ja samo mogu reć da san ja zadnja koja bi moralizirala oko toga i sve bi im, zapravo, sve bi tim curama oprostila!

Ako one mogu oprostiti sebi, jel.

SEKS OVER D FOUN

Ja, kraljica seksa, (pr)ocvala Tiha Patnja Sridnje Dalmacije, ja… ja više nisam od seksa godinama.

Opasno je to.  Opasno se došlo i dopisivat noću, altroke seksat. Triba se dopisivat danju. S očalama. Sjedeći. I dok još nisi pojila zadnji obrok. Dok se nisi prižderala nakon stresnog dana. Prižderala tako da se odma obališ na kauč i ne moš nijedan film pogledat dalje od uvoda, a da se ne afanaš u duboki san. U šta san obučena? Da u šta! Službeno u negliže. Neslužbeno u piđamu i termo bičve i kapatoj.

Jesan li se nadebljala od aseksualnog života u klimaksu?

Kad mislim da jesan, obučem take. Svaki centimetar, kil manje. Deset centimetara, deset kila manje. Posli ovih blagdana ću trkat na štule!

Nije mi se ni lako dopisivat u postelju. Patimenat mi je to. Zabole me ruke. Onda uzmen još dva puta po dva kušina. Dva ispod jedne nadlaktice, dva ispod druge. Da mi paralelno stoje obe u zrak bez opterećenja. Da mogu pisat poruke bez muscul fibera. Da mi možjani bolje rade. I da malo odaljim mobač, da bolje vidim. Kad bolje vidim, bolje i mislim. Ma ne uvik.

Biti slip nekad je dar!

Neki dan me tako (ja leđno, tipkajući) s visine centrira moj Zamzung, taman kad san mislila šta ću odgovorit na poruku jednome. Obično me iz sna probudi hrkanje. Vlastito. Ovaj me put probudija Zamzung kad me opizdija posrid nosa. Nije meni žaj šta mu nisam odgovorila, više me žaj šta san zbog tog osjetila bol. Ali ne u srcu, nego u nosu.

Banalno se to može nazvat noćnom ozljedom uslid kurbeckanja porukama kad imaš iznad 45, a u duši ti više nije šešnajest.

Realno se to može nazvat opomenom da se više ne smi… NIŠTA. Pa ni neću.

Ako sebi mogu naniti bol samo od dopisivanja, koje nije čak ni erotsko, mogu samo zamislit kako bi sebi mogla naudit od seksa. Trajni invaliditet.

I depilacije moje vrsnice su mi se proridile. I postale površne. Računam, muf mi je zadnji bastion čednosti. Obrijem li je pomnjivo, odma ću nešto morat. A ja mrzim kad išta moram. Onda odma ništa neću.

A onda se mislim i kako ne volim više nikog toliko da bi otrpila onu silnu bol.

Žene koje rade brazilke najveći su zlostavljači u salonima.

Sadistice. Koje lipo zarađuju od toga.

Nije ni zato šta mi je omrznija muški rod. Čak mi i nije. Ma ke, strašno su mi dragi muški, samo mi je došlo tlaka dokazivat im i na taj način jubav.

MIT ZA PUŠIKURKE

Moji vršnjaci su beskrajno dosadni. Oni zapravo stvaraju mit o tom da su mladi i da je njima jako puno stalo do seksa. Ja ne znan, još mogu razumit da taj mit stvaraš zbog neke mlade pušikurke koja će ti ego naranit i učinit od tebe salakurčića. To mogu razumit.

Al šta bi se ti meni, bezvoljnoj, pravija da ti je stalo, kad bi me puno više volija da ti u tećicu donesen tingulić, gulaš, fritule ili brujet i da se ismijemo ka blesavi? Aj, lipo priznaj ka čovik da i tebi nije do toga više, ali ne samo zbog tableta za izmokravanje, nego se bojiš ka i ja za svoje zdravlje.

Seks je opasan u nekin godinama. Dok se okreneš, shvatiš da bi ti od seksa moga bit labuđi pjev.

Je li iko napisa knjigu o seksu iznad 50? Nešto u stilu: kako svršiti što brže i bezbolnije. A da pri tom ostaneš živ. I da nisi uvečer zvizda, a ujutro pizda. Pod Voltarenima.

Nazva me Najdraži Bivši. Možda mu je samo triba broj od veterinara. Ali čim san čula kako je jebački reka Eeeeeej, znala san da mu pas nema fibru.

Zagrebla san noktima par puta priko slušalice, udaljila se metar od usta par puta i rekla iz daljine: ništa te ne čujen, slab mi je signal, javiću ti se sutra. I opet malo pogrebala priko mikrofona.

To je bilo prije šest dana.

Autorica: Wanda

Podijeli