Neki dan me nazvao Gordon Ramsay: ”Di si Dragi Vođa? Nismo se čuli sto godina. Imam veliki problem!” Ja: ”Jel’ ti ja ličim na polikliniku za nesretne kuhare? Prekinuo si me u gledanju Bujice. Nadam se da je nešto važno ili ću ti se napiti kuharske krvi!” Gordon: ”Nemam više inspiracije. Ne znam što bih kuhao. Čuo sam da Ana Grgić u Esplanadi razvaljuje. Izbacila je opet novi meni u Le Bistro-u. Zaleti se tamo, isprobaj što radi i obavezno mi fotke pošalji. Platit ću ti koliko želiš.” Ja: ”Zadnji put se Anthony Bourdain ubio kad sam mu izdao račun. Jesi siguran da to želiš Ramzo? Ne želim i tebe imati na savjesti.” Gordon: ”Ma ne brini ti ništa. Samo napravi kako sam rekao. Pozovi i neku curu. Plaćam sve. Ubit ću se samo ako ne odeš tamo.”
Nisam htio da se još jedan veliki kuhar ubije zbog mene. Ja sam dobar čovjek. Razmišljao sam koga bih mogao pozvati sa sobom u Le Bistro. Stalno mi svi prigovaraju da sam SNOB i da se samo družim s ekipom iz centra, tajkunima, masonima… Neki dan mi je gospođa Ksenija poslala poruku u inbox ”Moja Mirjana je prekrasna cura, ali nju nikad ne bi zvao na večeru jer radi na blagajni u Konzumu! Crkni!” Odgovorio sam gospođi da u mom srcu postoji mjesto samo za jednu blagajnicu, a to je Željka iz Dione, a čak ni nju ne bih zvao na večeru, ali obećajem da ću ovaj put pozvati na klopu curu koja živi u dijelu grada u kojem još nikad nisam bio. Još sam pristojno nadodao: ”Crknite i vi gospođo! Prokleti bili na Božić 2018.!”
Kako sam odrastao u Dubravi, znao sam da gore od toga može biti jedino Kozari Bok ili Jelkovec. Bojao sam se pozvati neku Romkinju u Le Bistro da ljudi ne ostanu bez srebrnine pa sam nazvao prekrasnu Taru koja živi u Jelkovcu da mi se pridruži na ručku. Očekujem napad politički korektnih osoba za 3, 2, 1…
Tara je zanimljiva, duhovita, zgodna, voli pojest’ i popit’ i ne krade srebrninu. Savršen izbor:)
Popili smo pjenušac i grickali grisine s kravljim sirom dok smo čekali prvi gastro slijed chefice Ane. Zapravo, ja sam ih grickao, a Tara je… prosudite sami.
Odlučio sam za predjelo uzeti teleći carpaccio, a Tara je naručila Rillette od pastrve. Proslijedio sam odmah ove fotke Gordonu na Whatsup. Ramzo je rekao: ”Ali Rillette se obično priprema od svinjetine. Koj kurac je stavljala pastrvu!? Molim te, reci mi da ne valja.” Rekoh mu: ”Jebiga Ramzo!” i nadodah svoj stručni gastro komentar: ”Ovo je jebeno dobro!”
Za glavno jelo sam naručio fenomenalne obraze od crne svinje (da ne bi ljudi rekli da sam rasist), a Tara je uzela opet riblji meni: kovač poširan u kremi od maslinovog ulja na pjeni od ljubičastog batata. Odmah me pitala: ”Kakve su to grane na tanjuru?” Rekoh joj: ”Nisu to grane nego batat – slatki krumpir. Jestivo je. Ne brini.”
Nakon ovih slika, Gordon mi je poslao poruku: ”Moji me ne našli, ako Ani ne ukradem ovaj meni i potpišem sebe.”
Tara i ja smo uživali u hrani i razgovoru. Ispijali smo Krauthaker Merlot, a nakon pola butelje vina mi je priznala: ”Znaš, moram ti priznati da me podsjećaš na Žigola.” Ja: ”Jel’ to uvreda ili kompliment? Shvatit ću to kao kompliment, ali me zanima, zašto?” Tara: ”Imaš sve zube i čist si. Ne radiš nigdje, a jedeš po finim restoranima…” Sjetio sam se tad da jadna živi u Jelkovcu. Odgovorih joj: ”Hvala ti na tako lijepim riječima. Čučerski žigolo predlaže da naručimo kolače.”
Ja sam tradicionalist po pitanju jabuka, tako da priznajem samo klasičnu pitu o jabuke i štrudlu, al’ eto, naručih ovaj prhki kolač da pokažem kako volim eksperimentirati. Topli čokoladni kolač s jagodama je Tara progutala kao Anakonda. Uspio sam joj ukrasti jedan griz kad je otišla na terasu zapaliti cigaretu. Nazvao sam Gorona i rekao: ”Čokoladni kolač je vrh. Ana je ubila s novim menijem. Ja ću probati ukrasti recepte, a ti potpiši sebe. Dijelimo zaradu lapo-lapo.”
Tara mi je rekla da moramo napraviti jednu zajedničku fotku jer joj u protivnom nitko u Jelkovcu neće vjerovati da je bila u društvu čistokrvnog žigola:)
Ovih dana nas je nažalost napustio Oliver Dragojević pa sam i ja morao odsvirati nešto za njega na pijaninu u Esplanadi.
Dok sam ja glumio čučerskog Pogorelića, Tara je iskoristila moj trenutak nepažnje i ukrala bicikl iz predvorja.
Ja sam poludio. Rekoh joj: ”Šta si ti Crni Jack? Nisu ti ovo Smogovci!” Tara je odgovorila: ”Rekao si da ne smijem krast srebrninu. Nisi spomenuo ništa za bicikl.”
Stari latini bi rekli ”Omnia mea mecum porto” ili u prijevodu ”Ako ne smijem ukrast srebrninu, nosim bicikl sa sobom.”
LE BISTRO – Esplanade
Autor: Josip Novosel, poznati Gastro Snob, samoprozvani Dragi Vođa, posljednji čučerski žigolo, dopisni član magazina ”Bogatstvom protiv siromašnih”, prijatelj imućnih, prije svega čovjek, a tek onda tajkun i snob.