Bistro Šnicl – Johann Franck – večera za pet

Bliži se Nova godina i svak’ traži neko dobro mjesto za doček. Ja sam već dogovorio s ekipom neki tulum i baš sam mislio pozvati kolegicu Irenu da ide samnom. Ja pozivnice šaljem sa stilom. Pozvao sam ju na večeru u Bistro Šnicl u Johann Francku na Trgu bana Jelačića, ne bi li joj u ugodnom ambijentu uz dobru klopu i nakon koje čašice/butelje vina rekao da ima tu čast dočekati Novu godinu samnom. Možda zvuči rastrošno, ali iako kratka, moja ruka je nadasve široka.

Irena je bila uzbuđena kao Karamarko kad je shvatio da će MOST koalirati s HDZ-om. Pitala me: ”Šta da obućem?”. Rekao sam joj: ”Šta ja znam. Neke tajice, tenisice. Idemo na večeru”. Zajebavao sam se, al’ ona je stvarno došla u tajicama i tenisicama. Sva sreća da je ona jedna od onih cura koje bi dobro izgledale i u vreći krumpira. Ima stila, iako je sa sela:)

Smjestili smo se za stol i uzeli jelovnik. Irena je opet bila neodlučna k’o Božo Petrov. Gleda lijevo, gleda desno, gleda gore, gleda dolje. Možda bi meso, a možda bi i ribu… Ja nisam imao strpljenja, pa sam pitao ljubaznog konobara da nam preporuči nešto, a on nas je upitao: ”Koliko ste gladni?”. Irena je imala pogled kao da nije jela od 91-ve. Odmah sam rekao: ”Pojest ćemo više nego Žak Houdek i Ivanka Boljkovac zajedno”.

Ja sam na kraju za predjelo naručio salatu od pečene hobotnice na karpaču od pečene cikle s emulzijom od naranče, a Irena špagete s kozicama u umaku od rajčica.

Hobotnica je bila mekana i blago začinjena, a karpačo od pečene cikle i naranča su se stopili kao Mladen Schwartz i Ana Lučić. Savršena kombinacija. Htio sam probati i Irenine špagete, ali nisam stigao. Zadnje što sam vidio je kako s kruhom smače po tanjuru.

Za glavno jelo smo naručili lagani teleći kotlet (300g) s pečenim krumpirom i špekom za Irenu. Ona ipak pazi na liniju, a za mene kopun (uškopljeni pijetao) u bijelom vinu s pireom od krumpira.

Molio sam Boga da joj ovaj put porcija bude prevelika, kako bi probao bar komadić teletine. Bog je uslišio moje molitve. Nije mogla pojesti sve, a kad sam zagrizao prvi komadić mesa, kao da mi je Milo Hrnić zapjevao na uho najdražu pjesmu ”Požurite konji bijeli”. Savršeno pečeno, začinjeno, mekano teleće meso, topilo mi se u ustima kao albanski sladoled. Da imam veći želudac, naručio bi još jednu porciju za sebe, ali nažalost nemam.

Čekao me moj uškopljeni pijetao, kojeg sam prvi puta probao u jednom restoranu u Dubrovniku, a u Zagrebu nisam vidio da ga restorani imaju na meniju. Meso se moglo rezati papirom koliko je bilo meknao. Kad uškopite pijetla on više nije ni muško ni žensko, nešto kao Carla Del Ponte, al poanta je da mu meso tada jako omekša i postaje puno ukusniji. Umak je bio savršen. Nešto kao pašticada, a svidjelo mi se što je pire krumpir bio serviran u posebnoj keramičkoj posudici sa strane i savršeno se uklopio sa mesom i pikantnim umakom u kojem je ružmarin imao dominatnu ulogu.

Uz večeru smo pili Korlat Merlot (vino tamno crvene boje, njegovano u hrastovim bačvama. Snažne, bogate strukture, podržano aromama zrelog crvenog voća trešnje i maline, dodatno harmonizirano diskretnim začinskim aromama). Uvijek ste se pitali kako ljudi poput mene osjete sve te nijanse u vinu…. Odgovor je jednostavan: Imam jebeni Google. Sve piše tamo:) Nama je vino bilo odlično. Pasalo je uz svaki slijed, pa smo strusili cijelu butelju. Irena je već imala onaj blago teleći pogled u križ, kakvog se ne bi posramio niti Vladimir Šeks.

Završiti večeru bez deserta je kao biti Hercegovac, a ne voziti Mercedes. Irena je naručila čokoladni souffle sa sladoledom, a ja Panna cottu.

Panna cotta je bila odlična, ali čokoladni souffle je bio perverzno dobar. Ovaj put nisam tražio Irenino došuštenje. Rekao sam joj: ”Pogle! Željka Markić”, dok se ona okretala po restoranu, ja sam zgrabio žlicu i uzeo joj komadić ove slatke delicije. Jedino što me muči u cijeloj toj priči je, dal’ je ona bila razočarana što sam joj uzeo komadić kolača ili zato što nije ugledala Željku Markić? Neke stvari je možda bolje ne znati.

Došao je i onaj trenutak kada sam joj htio priopčiti radosnu vijest, da može samnom slaviti Novu godinu. Nisam stigao ni progovoriti, a nju je nazvala Valerija, voditeljica u Johann Francku i rekla: ”Odabrali smo te da radiš kao hostesa u Johann Francku za Novu godinu. Vidimo se u četvrtak”. Valeriju inače znam i preporučio sam joj Irenu, ali sam skroz zaboravio na to. Istog trena sam ju nazvao i pitao: ”Por ke Valerija? Por ke? Sjebala si mi Novu godinu. Krvi ću ti se napiti”. Hinila je da joj je žao, ali znam da nije. Šta da sad radim? Moram nagovoriti ekipu da dođemo slaviti Novu godinu u Johann Franck. Nadam se da još imaju slobodnih karata.

Bistro Šnicl u Johann Francku na Trgu Bana Jelačića je odličan restoran sa pristupačnim cijenama s obzirom na ambijent i lokaciju. Porcije su stvarno velike, zapravo onakve kakve bi trebale biti svugdje. Osoblje je ljubazno i educirano, a ambijent iako vrhunski uređen, nema onaj snobovski štih. Atmosfera je ugodna i opuštena.

Za kraj smo nabacili jedan par fotografija, da običnim pučanima na Facebooku pokažemo kako živimo na visokoj nozi, iako je moja nadasve kratka, al’ nije sad ni vrijeme ni mjesto da pričam o svojoj želji za rastom.

Autor: Josip Novosel aka Gastro Snob, samozatajni bacač uroka, ljubitelj goblena sitnog boda, veliki ljubitelj glazbenog opusa Mile Hrnića, ekspert za jela iz konzerve, prijatelj imućnih, prije svega čovjek, a tek onda tajkun i snob.

Please follow and like us:

1

20

20

20