Le Bistro Esplanade

Pričala mi je Irena kako su njezini starci malo ljubomorni jer ona i ja stalno idemo po najboljim restoranima, a oni u Stupniku jedu grah iz konzerve. Malo sam se sažalio nad njihovom gastronomskom sudbinom pa sam predložio Ireni da ih izvedemo na finu večeru u restoran Le Bistro Esplanade. Irena je sva sretna dotrčala majci u zagrljaj i rekla joj: ”Joso nas vodi na večeru.” Majka je stara udbašica i nije odmah počela skakati od radosti. Pitala je: ”A gdje nas taj škrtac vodi? Znam ja njega dobro. Ima zmiju u novčaniku.” Irena: ”Idemo u hotel Esplanade u Le Bistro.” Svi bi sad pomislili da će nastati euforija u Stupniku, da će Irenini roditelji skakati od sreće, ali ne. Tuđa sreća, njihova je nesreća. Majka: ”Znači sad bi se ja trebala sređivati, otići na frizuru, nalakirati nokte, našminkati se… Nemam ja vremena za to, a i trenirka mi se još nije ni osušila.” Javio se i Irenin tata: ”Tko će se sad sređivati? Šta nismo mogli negdje na ćevape otić, k’o ljudi? Odite vi bez nas.”

Irena je u tom trenutku shvatila poantu izreke ”Daruj sirotu, na svoju sramotu”. Rekao sam joj da se ne bedira. Odvest ćemo starce u neku birtiju, a mi idemo u nedjelju na romantičnu večeru. Irena je taj dan imala snimanje u gradu od jutra. Završila je negdje oko 17:00 sati pa me nazvala da se nađemo u gradu na cugi prije večere. Ja sam došao, a ona je tamanila hamburger. Molio sam Boga da mi da snage da ju ne ubijem u tom trenutku. ”Jesam ti rekao da se štediš danas za večeru?” Irena: ”Pojela sam samo tri hambića i jedan wrap. Od jutra sam na snimanju i nisam ništa stavila u usta. Ne brini se. Večera je tek za dva sata. Taman ću ogladniti do tada. Ja sam Slavonka. Znaš da mogu pojesti.”

U 19:00 smo se nacrtali ispred hotela Esplanade. Irena je bila umotana u elegantnu bundu zbog koje su tri lisice ostale bez glave. Rekao sam joj: ”Šuma će ti se osvetiti. Ubojico!” Nije ju bilo briga. Šepurila se kao Žuži Jelinek u najboljim danima.

Ušli smo u hotel i kao da smo istog trena prošli kroz neka vremenska vrata. Htio sam impresionirati Irenu. Rekoh joj: ”Hotel je sagrađen 1925. godine s ciljem pružanja smještaja putnicima glasovitog vlaka Orient Express, koji je prometovao na liniji Pariz-Istanbul.” Irena me blijedo gledala. Čula je za Orient Express kao i za Madagaskar. Jedinu liniju vlaka koju ona zna je ona: Glavni kolodvor – Dugo selo.

Smjestili smo se za stol u kutu, a ljubazni konobar nam je ponudio Prosecco za aperitiv te aromatizirane mlince s umakom od sira kako bismo nešto bacili u kljun dok se ne odlučimo što bismo naručili.

Irena se bacila na mlince k’o Tito na Jovanku. Zaboravila je na silne hamburgere koje je slistila prije večere. Izgleda profinjeno, ali izgled može zavarati. U svakom slučaju, odličan starter. Trebali bi tako nešto prodavati u Dioni umjesto čipsa. Odlična grickalica. Predložit ću blagajnici Željki da popriča s upravom.

Irena je za početak uzela krem juhu od buče, crostine s brie sirom i sjemenkama buče, a ja sam krenuo u novu gastro avanturu s kroketima od buče punjenim gustom kremom od parmezana.

Hijena mi nije dala da srknem malo njezine juhe. ponašala se kao Gollum kraj prstena. Ispijala je Prosecco kao Mladen Grdović.

Pokušavao sam u više navrata od nje napraviti damu, ali nikako izbaciti Stupnik iz nje. Znam da imam visoke kriterije jer me krasi ona čučerska profinjenost, ali neke elementarne gastro norme se moraju poštivati. Kad ja pijem, to je poezija pokreta. Lagano promućkam čašu, primaknem ju nosu i uživam u opojnom mirisu dok promatram kako se alkoholne kapljice slijevaju niz staklo i propuštaju zrake svjetlosti sa štedljive žarulje na stropu. Irena ima puno jednostavniji pristup. Uzme čašu i počne srkati vino k’o Grof Drakula krv rumunjske seljanke. Za sve vas koji mislite da preuveličavam, evo i snimke. CSI Čučerje. Corpus delict.

Nisam se previše bedirao jer sam guštao u kroketima koji su se topili u ustima poput leda u frižideru blagajnice Željke. Perverzija okusa. Osjećao sam kako mi zadnje ploćice na isklesanom trbuhu odlaze u bespuća povijesne zbiljnosti.

Prije glavnog jela su nam za oko zapele još i proljetne roladice s hrskavim povrćem i kozicama te kremom od avokada i orahovog ulja. Mekano, hrskavo, vruće tijesto, s kremastim nadjevom…, perverzija okusa. Skoro smo naručili još jednu porciju, ali smo se suzdržali jer je trebalo ostaviti mjesta za glavno jelo.

U jednom trenutku sam primio Irenu za ruku, a stariji japanski par koji je sjedio iza nas, počeo je pričati na tečnom Japanskom.

Japanka: ”Miro san! Kad si ti mene zadnji put tako nježno primio za ruku?”

Miro san: ”Ostavi me na miru Ksenija. Ohladit će mi se juha. Nismo u srednjoj školi da se držimo za ruke. Oni su još mladi. Mi smo to prerasli.”

Znam da ovo zvuči kao prekrasna romantična priča, ali od romanitke nije bilo niti R. Naime, Irena ima bolestan običaj da naručuje pržene lignje i pomfri u svakom restoranu u koji dođemo. Meni bi stvarno bilo neugodno da kraj ovakvih delicija naruči lignje.

Vidio sam da se spremala zvati konobara pa sam ju nježnim stiskom uhvatio za ruku kako bih ju zaustavio u tom nakaradnom naumu. Rekao sam joj: ”Naruči bilo što, samo da nisu lignje. Možeš čak i pomfri, ali ako uz njega idu tapirovi kažiprsti ili nešto tako egzotično.”

Irena me je razočarano gledala, a onda se zaderala: ”Joso, Joso! Vidi! Imaju Tatarski biftek s pomfrijem. Jel’ mogu to?”

Odgovorih ljubazno: ”Za sirovinu poput tebe, sirovo meso je odličan izbor. Možeš:)”

Zapravo sam bio zadovoljan njezinim izborom jer mi se jeo Tatarski biftek. Kladio sam se da ga neće moći pojesti sama nakon svega što je do sada natrpala u sebe. Bila je uzbuđena kad je stigao na stol.

Rekla je: ”Vidi Joso koliko margarina po njemu.” Molio sam Boga da ju konobar nije čuo.

Odgovorih ljubazno: ”Margarin je ono što ti majka stavlja u kolače ne bi li te otrovala. Ovo je maslac.”

Svaki put izvali neku glupost, ali se istog trena nasmije od uha do uha i pogleda me onim velikim, blesavim stupničkim očima i ja u tom trenu zaboravim zašto sam ju htio lišiti života pred svim gostima i osobljem. Ne bih se ni stigao naljutiti jer mi je stigao Black Angus Striploin odrezak s korom od sušenih vrganja i raguom od šampinjona. Odrezak se još krčkao na tavici dok je stizao na stol. Istog trena sam se sažalio nad svim mojim vegetarijanskim prijateljima. Nema te mrkve i celera koji mogu zamijeniti ovakav gastro doživljaj.

Savršeno ispečen odrezak. Meso se sljubilo s korom od sušenih vrganja i doslovce se topilo u ustima. Irena je u jednom trenutku glumila Mr. Beana. Sjećate se one epizode sa Tatarskim biftekom? Kako se prejela, tako više nije mogla pojesti sve na tanjuru pa je iskorištavala moje trenutke nepažnje i ubacivala mi komadiće bifteka u moj tanjur. Koliko god bi pojeo, tanjur bi opet bio pun. Doduše, nije mi smetalo. Tatarski biftek je bio sjajno začinjen. Obično stave u njega previše senfa ili nečeg, ali ovaj je bio baš kako treba, malo pikantniji, ali takvog smo naručili jer Irena i ja volimo ljuto.

Hotel Esplanade je poznat po svojim štruklima, a kakav bih ja to bio Gastro Snob da ih nisam naručio. Mislio sam da će doći neka dva mala hipsterska štruklića, ali sam se prevario kao kapetan Titanika kad je rekao: ”Ma jebo te led! Samo vozi dalje.” Od ovih štrukli bi se najeli Ljubo Česić Rojs i Čobanković zajedno. Kremasti, vrući, mekani, savršeni, a ja sit k’o anoreksična djevojka. Uspio sam pojesti pola i bilo mi je žao što nisam ponio Ireninu plastičnu posudicu da si drugu polovicu spremim za doma.

Irena je naručila Ferrero Rocher mousse, biskvit od lješnjaka s čokoladom. Uzalud sam Irenu molio griz. Kad se pojavio kolač, pretvorila se u anakondu. Progutala ga je u komadu.

Ispijali smo posljednju čašu Kratuhaker Merlota, a Irena je sa sjetom u očima rekla: ”Zamisli da se možemo vratiti u prošlost i da smo u ovom istom hotelu.” Malo sam se zamislio, a onda sam rekao Ireni: ”Već ti dugo vremena želim nešto priznati, ali nikako da skupim hrabrosti.” Irena: ”Varaš me s blagajnicom Željkom?” Ja: ”Ne Bogohuli. Naš odnos je strogo poslovan. Ja kupujem, a ona kuca na registar kasi. Ovo su ozbiljne stvari. Možda ćeš misliti da sam lud, ali ja sam posljednji čučerski vremenski putnik.” Irena: ”Rekla sam ti da više ne piješ! Kakav vremenski putnik? Svakakvih sranja sam se naslušala, ali ovakvu glupost već dugo nisam čula.” Ja: ”Znam da zvuči kao neki seoski SF, ali vjeruj mi, istina je. Sad ću ti pokazati svoj vremenski stroj. Vodim te u prošlost.”

Irena je bila impresionirana. Krenuli smo u Bespuća povijesne zbiljnosti, ali čim su kotači zabljesnuli, meni je pao lanac. Jebem ti život da ti jebem! Kud nesreća uvijek na najpoštenije među nama? Nemojte nikad kupovati vremenske bicikle na okretištu u Dubravi. Lopovi! Uspjeli smo se vratiti nekih dva sata unatrag. Završili smo u hodniku ispred restorana gdje je bio smješten stari pianino. U meni se istog trena probudio čučerski Pogorelić. Sjeo sam i malo zasvirao za Irenu.

Ostali smo ugodno iznenađeni ambijentom, sjajnom hranom i ljubaznim osobljem. Očekivali smo možda malo snobizma, ali atmosfera je bila ugodna i opuštena. Sjajna glazba u pozadini tijekom cijele večere: Ray Charles, lagani jazz, baš po mom ukusu. Konobar je bio ljubazan, nenametljiv, ali uvijek prisutan kad ga trebate. Cijene u Le Bistro Esplanade su mrvicu veće nego u običnim restoranima, ali istovremeno prilično niske ako uzmemo u obzir da je riječ o restoranu unutar hotela s 5 zvijezdica, a pogotovo ako ih uspoređujemo s cijenama u sl. europskim metropolama. Definitivno mjesto na koje se Irena i ja vraćamo opet.

LE BISTRO ESPLANADE

Tel: 01 4566 611

web: http://www.lebistro.hr/

Facebook: https://www.facebook.com/LeBistroEsplanadeZagreb/?fref=ts

Autor: Josip Novosel aka Gastro Snob, samozatajni vremenski putnik, ljubitelj slavujevih obraza u umaku od Velebitskih degenija, prijatelj imućnih, prije svega čovjek, a tek onda tajkun i snob.

Please follow and like us:

1

20

20

20